Зависност очувања животне средине од технологије

1. Зависност очувања животне средине од технологије

Животна средина представља скуп природних и створених вредности чији  међусобни односи чине окружење и услове за живот, а Уставом се предвиђа право на здраву животну средину као једно од основних права и слобода сваког грађанина.

Загађење животне средине представља уношење загађујућих материја или енергије у животну средину, изазвано људском делатношћу или природним процесима које има штетне последице на квалитет животне средине и здравље људи.

Сектор енергетике је значајан загађивач животне средине. Неповољан утицај углавном потиче из електрана које користе лигнит као гориво, као и из нафтне индустрије. Технолошка застарелост енергетског система условљава и ниску енергетску ефикасност и озбиљно оптерећује животну средину. Да би се превазишли постојећи недостаци, енергетска политика је фокусирана на коришћење обновљивих извора енергије, имплементацију програма енергетске ефикасности, програма рационалне употребе енергије, на успостављање механизама чистог развоја, као и на повећање сигурности снабдевања енергијом и енергентима, и др.

Друмска возила су један од главних извора емисија загађујућих материја у ваздух у, посебно у већим градовима. Емисијом издувних гасова долази до ослобађања СО2, CО, NОx, честица и олова у атмосферу. Такође, транспорт је велики потрошач енергије, а одговоран је и за загађење буком. 

Према типовима, односно компонентама животне средине које се загађују, загађење се дели на:

• загађење ваздуха,
• загађење воде,
• загађење земљишта.

Загађење ваздуха представља уношење штетних природних и синтетичких материја у атмосферу као директна или индиректна последица човекових делатности. Загађивачи могу бити чврстог, течног или гасовитог агрегатног стања. Загађен ваздух на различите начине утиче на живи свет: утиче на здравље људи и других живих организама, на климатске промене, промене у воденим токовима, земљишту. Главни узрочници загађивања ваздуха су саобраћај, производња електричне струје, индустрија, шумски и пољопривредни пожари и спаљивање.

Гранична вредност емисије (ГВЕ) је највиши дозвољени ниво количина и концентрација штетних и опасних материја на месту извора загађивања.
Мере за спречавање и смањење загађивања ваздуха и побољшање квалитета ваздуха обухватају:
• прописивање граничних вредности емисија загађујућих материја из стационарних и покретних извора загађивања;
• утврђивање максималних националних емисија за поједине загађујуће материје;
• прописивање дозвољених количина појединих загађујућихматерија у одређеним производима (нарочито у течним горивима, као и у одређеним бојама и лаковима);
• смањење емисија гасова са ефектом стаклене баште;
• постепено смањивање употребе супстанци које оштећују озонски омотач…

Загађивања вода је свака човекова активност која умањује употребљивост воде као ресурса. Загађење воде се јавља кад се загађивачи директно или индиректно испуштају у воду без адекватног третмана за уклањање штетних једињења. Загађење воде утиче на биљке и организме који живе у тим воденим системима. У скоро свим случајевима ефекат је штетан не само за индивидуалне врсте и популације, него за целокупну биолошку заједницу. Главни загађивачи су отпадне воде, док штету спречавају системи за обраду отпадних вода. Загађење воде може бити биолошко, термално, хемијско и физичко.

Како се сам процес загађивања воде тешко може спречити, заштита вода првенствено је усмерена на смањење утицаја отпадних вода. То се ради кроз опште еколошке мере, радне акције, еколошки активизам, образовање појединаца на пољу значаја воде за планету Земљу. Најважније је следеће:

• утврђивање квалитета воде и могућности водотока да прими отпадне воде
• регистровање свих познатих загађивача, њихову локацију и степен загађивања
• вршење сталне контроле отпадних вода у близини водотока
• пречишћавање отпадних вода
• измештање индустрије на места на којима ће загађивање бити минимално
• подизање свести појединаца о неопходности чисте и питке воде 

Под загађивањем земљишта подразумевају се промене физичких, хемијских и биолошких својстава земљишта, које доводи до смањења његове плодности и способности за нормално одвијање процеса разлагања, а тиме и кружења материја у природи. Свака промена у погледу карактеристика земљишта може имати знатне последице на укупан састав живог света и процесе који се одвијају у екосистему.
Један од највећих извора загађивања земљишта је савремена пољопривреда. Пољопривредна земљишта загађују се непосредно хемијски – пестицидима, ради сузбијања корова и других штеточина, али и прекомерном употребом вештачких ђубрива. Облици непосредног загађивања су и бројне депоније комуналног и индустријског отпада, рудници са површинским копом, каменоломи, вештачка акумулациона језера која потапају плодно земљиште, прекомерна и неадекватна урбанизација, сеча шума која доводи до ерозије плодног земљишта и слично. 

Све методе пречишћавања се деле у две групе у зависности од тога да ли се пречишћавање врши на месту контаминације или се земљиште ископава и одвози до места где се врше различити начини његовог пречишћавања.

На месту контаминације земљишта може се користити пропуштање воде, ваздушне струје или паре под притиском, јоноизмена или прскање земљишта раствором бактерија које потпомажу процесе разлагања. Уколико за ове методе не постоје одговарајући услови могуће је ревитализовати земљиште додавањем хумуса или применити различите облике мелиорације.
Код ових метода контаминирано земљиште се ископава и одвози на пречишћавање. Од метода се најчешће користе : компостирање, обрада у биореактору, термичко пречишћавање на ниским или високим (200-1200 °C) температурама, хемијска екстракција, стабилизација и селективно коришћење.

Заштита животне средине подразумева скуп различитих поступака и мера који спречавају угрожавање животне средине с циљем очувања биолошке равнотеже. Заштита животне средине обухвата мере за: cмањење буке, контроле воде, смањење штетних испусних гасова из индуjстриских постојења и промета, контролу квалитета прехрамбених производа, забране производње једињења која разграђују озонски омотач или негативно контаминирају постојеће екосистемe.

Неопходно спречити даље загађење животне средине и промовисати одрживу производњу и потрошњу, тако да економски раст не узрокује пропорционални пораст деградације животне средине.

Емисија представља испуштање и истицање загађујућих материја у гасовитом, течном и чврстом агрегатном стању или емисија енергије из извора загађивања у животну средину.

Ниво загађујуће материје јесте концентрација загађујуће материје у животној средини којом се изражава квалитет животне средине у одређеном времену и простору.

Извори загађивања животне средине представљају локацијски одређени и просторно ограничени извори загађујућих материја и енергије у животну средину.

Ризик је мера одређеног нивоа вероватноће да нека активност, директно или индиректно, изазове опасност по животну средину, живот и здравље људи.

Санација представља процес чишћења или коришћења других метода за уклањање загађења са локације до нивоа који је безбедан за будуће коришћење. 

  Климатске промене су последица гомилања гасова који изазивају ефекат стаклене баште. Топлотна енергија Сунца пролази кроз атмосферу, али не може да изађе због нагомилавања велике количине штетних гасова и зато сви појединачно треба да учинимо све што је до нас , да би успорили климатске промене.